"Poniženje", "ekonomska kapitulacija" i retorika koja "izgleda kao da je preuzeta iz industrije za odrasle".
To je samo mali dio reakcija Evropljana na način na koji su se njihovi lideri povinovali Donaldu Trampu - najprije prihvatajući zahtjev američkog predsjednika da zemlje NATO-a izdvajaju pet odsto BDP-a za odbranu, a potom i odobravajući trgovinski "sporazum" koji EU ostavlja u daleko gorem položaju nego ranije.
Kada se Tramp vratio u Bijelu kuću, evropski lideri su djelovali nesigurno kako da postupaju s njim. Sada je njihov strateški izbor očigledan. To je prilagođavanje, a ne konfrontacija, praćeno laskavom retorikom koja bučno veliča Trampovu sposobnost da donosi mir i sklapa dogovore. Pitanje je da li je gubitak samopoštovanja vrijedio toga. Ako razgovarate s onima koji su bliski procesima odlučivanja, uobičajeni refren glasi da "niko ovdje nije naivan". Umjesto toga, insistira se na pragmatizmu.
Mogu se razaznati tri konkretne tvrdnje. Prvo, pošto riječi ništa ne koštaju, zašto ne laskati Trampu? Drugo, ono što je postignuto bolje je od alternativa (potkopavanje ukrajinske odbrane i otvoreni trgovinski rat). Uz malo sreće, kompanije iz EU mogle bi čak imati koristi od još viših tarifa koje su uvedene na veliki dio neevropske trgovine. I treće, kreatori politika će ispod glasa priznati da su mnoga evropska obećanja data Trampu samo za pokazivanje. Obećanja o izdvajanjima od pet odsto za odbranu i ogromnim talasima investicija i kupovina u SAD nijesu realna niti namijenjena da se ispune, ali glupi Tramp je povjerovao, tako da smo dobro odigrali.
Nije sporno da je ovakav stav neprincipijelan. Principijelan odgovor bio bi da se uzvrati. Veći problem je u tome što on ne prolazi ni test pragmatizma njegovih zagovornika. Istinski pragmatizam bio bi smanjiti izloženost neprijateljski nastrojenim SAD. Ono što zagovornici nazivaju pragmatizmom zapravo je oportunizam - koji nije samo neukusan, već i nanosi stvarnu štetu, naročito samoj evropskoj politici.
Kako Tramp veoma dobro razumije, riječi zapravo nijesu jeftine. Politički govor postavlja očekivanja i oblikuje moć. Ulagivanje Marka Rutea i Ursule fon der Lajen Trampu ima značaj, jer znači da mu strani lideri sada slobodno daju ono što je već nametnuo kod kuće: prihvatanje da postizanje bilo čega zahtijeva da se ne govori istina. Evropski lideri takođe su podržali Trampovo shvatanje politike kao televizijskog performansa. Kao rezultat, njegovi histerični ispadi, maltretiranje i žudnja za ritualnim potčinjavanjem sada se normalizuju na međunarodnoj sceni.
Evropa je dovela sebe u situaciju u kojoj lideri ne mogu javno reći šta zapravo pokušavaju da urade. To je recept za nepovjerenje i otrov za demokratiju - a naročito za evropsku liberalnu demokratiju
Štaviše, Evropa je žrtvovala mogućnost da ukaže na njegova kršenja međunarodnih sporazuma - poput zahtjeva Svjetske trgovinske organizacije o principu najpovlašćenije nacije. Takođe se priklonila ideji da se rezultati postižu personalizovanim pregovaranjem između velikih muškaraca (i povremeno žena), a ne mukotrpnim radom demokratskog promišljanja i izgradnje konsenzusa.
Ali treba primijetiti koliko su Evropu koštali ovi izbori. Ona je potrošila sav politički kapital koji je mogla mobilisati da povede koaliciju zemalja u odbranu trgovine zasnovane na pravilima i usklađeno suprotstavljanje Trampu. Ne samo to, već je izdala i svoje američke prijatelje, koji su računali na to da će se Evropa suprotstaviti Trampu dok su se oni sami s tim mučili.
Najvažnije od svega, Evropa rizikuje svoju političku dušu. Dovela je sebe u situaciju u kojoj lideri ne mogu javno reći šta zapravo pokušavaju da urade. To je recept za nepovjerenje i otrov za demokratiju - a naročito za evropsku liberalnu demokratiju. Kako birači mogu da podrže politike čija prava priroda ne može biti javno priznata (poput toga da obećanja Trampu nijesu stvarna)? Ako EU licemjerno prihvata ono što ekonomista Ričard Boldvin naziva "doktrinom ogorčenja" zbog globalizacije, kako može odbiti antievropske snage koje upravo na tim stavovima napreduju kod kuće?
Opasnost je, dakle, u tome što evropsko "šaptanje Trampu" potčinjava potrebu za širokom odgovornošću trampovskom pristupu "vjeruj lideru", usmjerenom na sklapanje dogovora, i neizbježnom autoritarizmu koji on podrazumijeva. Puštajući da Trampova volja trijumfuje nad stvarnošću, navodno pragmatična odbrana sopstvenih kolektivnih interesa evropskih lidera zapravo ubrzava trampifikaciju politike širom kontinenta.
Bio je moguć i drugi put. Ukrajinski predsjednik Volodimir Zelenski nije poklekao u februaru kada ga je Tramp napao u Ovalnom kabinetu - i zbog toga nije u gorem položaju, sudeći po njegovoj povratničkoj posjeti prošle sedmice. Ako su ostalim evropskim liderima bile potrebne smjernice iz Bijele kuće, to je bio pravi put kojim je trebalo ići.
Prevod: A.Š.
Bonus video:
