Kada je prije neku godinu na starevini Vojvodića, na Sjenokosu, počelo da se gradi nešto što je valjda trebalo da bude prepoznatljiv turistički sadržaj crmničkog kraja, svakako sa predzankom eko, vjerovatno su se mnogi Crmničani iz Podgora i Brčela ponadali da će od toga dočekati neko dobro, da će turistima prodati makar vezu dobroga luka ili bocu vina na glasu.
Podigoše se zgrade, stigoše konji velji, pa i poniji u Crmnicu, okoti se razna živina, a u ribnjacima poče da svjetluca potočna pastrmka. Sve je slutilo na dobro i napredak.
Na gazdinsko imanje stigoše i radnici da čuvaju i hrane živo. Sve je bilo kako valja do prije dvije, tri godine kada je, kako kažu komšije, imanje potpuno zapušteno.
Neplaćeni i nezadovoljni radnici otišli svojim putem, a stoka prepuštena sebi počela sa skita po okolnim selima.
Otada počinju glavobolje Crmničana sa komšijinom stokom.
"Mora da ga sve to nije mnogo koštalo čim ga ovako pazi i održava", kaže Crmničanin Stevo Tomović, misleći na komšiju Miloša Vojvodića, vlasnika zapuštenog imanja.
Kaže Stevo da mu ne bi smetali komšijini konji kada ne bi dolazili u njegov luk i vinograd.
"Neka svako radi i drži šta mu je volja, je li bog dao da se nešto stvara, samo da ne uništava moje. Neka čuva svoje konje na svome, nije preša da se svađamo, tu smo naši", kaže Tomović.
On priča da su se radnici žalili da im gazda ne daje platu i da su dolazili u selo da traže hranu.
"Žalili su se da ih ne plaća i da moraju da napuste imanje. To se i desilo pa su nekoliko dana poslije toga selom počeli da lutaju svinje, konji velji i mali i živina", kaže Tomović.
Crmničani kažu da je konja bilo više, da su zimus po svoj prilici dva ponija stradala i da sada selo ima tri ponija. Iako im zadaju velike muke, Crmničani imaju dobre volje za konje pa su im dali nadimke.
Najnepovjerljiviji je Šarić. Njega je, kako kažu, nemoguće uhvatiti i pomilovati. Tu je i Crni, koji je šef družine, i ždrebe Mrki.
Opširnije u štampanom izdanju
Galerija
Bonus video:
