Gotovo da nema dana da ne osvane priča o nekoj porodici koja živi u teškim uslovima i kojoj je hitno potrebna pomoć. Takav je slučaj i sa porodicom Martinović iz Nikšića, ali ono što ih razlikuje je što se često zadovolje samo najneophodijim i traže da pomoć koju dobiju bude podijeljena nekom drugom.
„Nikada ništa ne traže. Kada ih zovemo da ih pitamo treba li im šta, samo stidljivo kažu - 'eto, može vreća brašna'. A kada im odnesemo i ono što nijesu tražili uvijek isti odgovor - 'sramota je, treba odnijeti nekom drugom'“, kazali su „Vijestima“ iz nikšićkog Crvenog krsta.
U rudarskoj baraci, blizu rampe Boksita, u 30 kvadrata, živi petočlana porodica Martinović - Vukota i Božana, sinovi, šesnaestogodišnji Rajko i četiri godine mlađi Saša, i Vukotin osamdesetčetvorogodišnji otac Petar.
„Supruga i ja nigdje ne radimo. Ne možemo, jer nijesmo zdravstveno dobro. Nijesmo radili ni kada smo se vjenčali, ali rizikovali smo i odlučili da stvorimo porodicu. Bilo je i dobrih i loših dana. Živjeli smo kao podstanari, selili se naselja u naselje, iz kuće u kuću, sve do septembra, kada smo ovaj stan dobili od Opštine, Centra za socijalni rad i Udruženje penzionera“, priča četrdesetčetvorogodišnji Vukota.
Do prije tri mjeseca primali su socijalnu pomoć, koja je zajedno sa dječjim dodatkom iznosila oko 145 eura.
„Prije tri mjeseca smo prestali da primamo socijalno jer je Božanina majka, koja je umrla, imala neku zemlju u Međeđe, a još nije završen ostavinski postupak. Zemlja nas ne interesuje, samo da nam se vrati socijalno“, kaže Vukota.
Sada ih u životu drži Petrova penzija koju, iako je 150 eura, nikada nijesu primili u punom iznosu.
„Uzme preko penzionera jagnje, kupio je šporet i zamrzivač jer to nijesmo imali, pa mu se i to odbija. Dosta su nam izlazili u susret po marketima pa platimo jedno, drugo zadužimo, i tako u krug. Pomažu nam i komšije, a pomoć smo dobijali i od Crvenog krsta i Centra za socijalni rad. Šta će, ni oni ne mogu više“, zahvalan je Vukota.
Božana priznaje da je teško biti domaćica kada od ništa treba da napravite nešto, ali nekako se snalazi. Mora, kaže.
„Najteže mi je kada djeca hoće da idu u školu i treba da im se dâ da jedu. Ali, skromni su oni. Zadovoljni su što im se god da. Nijesu zahtjevni, mada bi i oni voljeli da imaju mnogo toga. Ali ne traže“, kaže Božana i otkriva da im jelovnik nije baš raznovrstan.
„Najčešće kuvam supu, krtolu. Krtola i brašno su ipak najjeftiniji“, kaže domaćica koja se potrudila da za goste nabavi i sok i keks.
A želje Martinovića su zaista skromne.
„Ja maštam o mašini za veš jer evo više od 15 godina sve perem na ruke“, priželjkuje Božana.
Saša, koji je učenik sedmog razreda u OŠ „Milija Nikčević“, do koje pješači pola sata u jednom pravcu, priželjkuje bicikl. Rajko, je učenik prvog razreda Ekonomsko-ugostiteljske škole i uči za konobara. Nije bio kod kuće, ali je Saša otkrio da bi stariji brat volio da ima mobilni telefon.
„Ne treba nama ništa više. Samo želim da mi se vrati socijalno i bio bih i zadovoljan i zahvalan“, skroman je Vukota.
A fali im mnogo više od onoga što traže. U spavaćoj sobi nemaju ormar, krevet se jedva drži, nemaju dovoljno ni odjeće, ni obuće. Ali, ne traže. I drugima je, kažu, pomoć potrebna. Ne samo njima.
Bonus video:
