Holden i Glentonova banda deluju kao agenti Amerike, pokretani satanskim nagonom za moći bez kraja, koji se izražava kroz masovno istrebljenje starosedelačkih naroda. Nemoguće je ne setiti se upozorenja Karla Rouva da je Amerika “sada carstvo, i kada delamo, mi stvaramo svoju stvarnost. A dok vi proučavate tu stvarnost - promišljeno, kako i treba - mi ćemo ponovo delati, stvarajući nove stvarnosti koje ćete takođe moći da proučavate, i tako će se stvari odvijati. Mi smo glumci istorije… a vama, svima vama, preostaće samo da proučavate ono što mi činimo”. Ili, u savremenijem ključu, Trampovog banalnog slavljenja vojne moći i koketiranja sa pokretanjem još jednog rata na Bliskom istoku.
Jedno od većih zala koje čine Holden, kao i drugi Makartijevi negativci, jeste odbacivanje zajednice i zajedništva. Ova tema dostiže vrhunac u Makartijevim delima s početka 21. veka, poput komada Poslednji voz (The Sunset Limited) i romana Put. U Poslednjem vozu, vrhunski profesor Vajt (beli) upotrebio je svoj ogroman intelekt i učenost da sam sebe ubedi u nihilizam i mizantropiju. Na početku drame njega je upravo od pokušaja samoubistva spasao Blek (crni), pripadnik radničke klase, bivši zatvorenik koji je postao propovednik i jedini drugi lik u komadu.
Uz Vajta se čovek priseti Fjodora Dostojevskog i njegovog Ivana Karamazova, koga je nadmoćna inteligencija odvela u užasnu dijalektiku u kojoj se svako ubeđenje i uverenje izvrću u svoje suprotnosti i sve postaje dopušteno jer više ništa nije važno. Vajt tvrdi da stvari u koje je nekada verovao više ne postoje, jer je “zapadna civilizacija konačno otišla u dim, izvijen iz dimnjaka Dahaua”.
Značajno je da Makarti i u Putu i u Poslednjem vozu postavlja zajedništvo (u veri) kao jedini duhovno ispravan odgovor na materijalnu i intelektualnu negaciju. Ali Vajt odbija čak i zajednicu mrtvih, insistirajući na tome da želi da bude “mrtav” jer “ono što ne postoji ne može imati zajednicu. Nema zajednice! Sama pomisao na to mi greje srce…”
A u Putu se čovečanstvo srozalo u vulgarni individualizam i tribalizam uoči apokaliptične propasti, do te mere da mu ne preostaje ništa drugo osim međusobnog proždiranja. Ali čak i u svoj sumornosti tog romana imamo iskre nade koje izbijaju iz snažne veze između oca i sina. Dok umire od zadobijenih rana, otac primorava sina da obeća kako će “nositi plamen” nade dalje, što ga na kraju dovodi do skoro doslovnog deus ex machina, pronalaska nove porodice. Krv koja nije bila birana postaje, umesto toga, krv izabrana.
Ali kod Makartija se ne radi samo o apstraktnoj, kulturnoj zajednici, a kamoli onoj zasnovanoj na banalnom rasnom nacionalizmu, sve popularnijoj na današnjoj desnici. U Putu se retki trenuci ljudskosti postižu deljenjem sa drugima onoga malo što čovek ima. U Poslednjem vozu crnac, nekadašnji prestupnik koji je postao propovednik, pokušava da bude istinski brat akademiku, iako turobni kraj komada nagoveštava da, kada se padne suviše nisko, nekad čak ni to nije dovoljno.
Makartijevo podržavanje različitosti
Makarti promišlja o tome kako je pravom zlu svojstvena težnja da se misli u apsolutima. Apsolutno dobro i apsolutno zlo, prirodno i neprirodno, “mi protiv njih”, to su pojednostavljene bifurkacije koje pružaju izvesnost kakvom se zaklanja istina. Apsolutizam nudi jasnoću potrebnu da se lakše čini sve ono za šta mislimo da je neophodno da bismo ostvarili svoj cilj. Ta čežnja za izvesnošću u svom najgorem obliku sasvim guta samu suštinu. Dva Makartijeva arhetipska zlikovca, sudija Holden iz Krvavog meridijana i Anton Šigur iz Nema zemlje za starce, predstavljaju različite aspekte ove težnje da se ceo svet podredi jednoj nameri.
Holden nije sposoban da dopusti da bilo šta postoji bez njegovog pristanka, dok Šigur potpuno negira bilo kakvu moralnu odgovornost za svoje postupke. On umesto toga radije sebe predstavlja kao nužnu determinističku silu prirode, ublaženu tek povremenim milosrđem koje može da pokaže, ali bukvalno u zavisnosti od toga kako padne bačeni novčić. U oba slučaja njihovi subjektivni pogledi na svet proždiru ostatak objektivne, materijalne stvarnosti. Makarti piše u Putniku: “Zlo nema alternativni plan. Ono je prosto nesposobno da pretpostavi neuspeh”.
Nasuprot tome, Makartijevi najsimpatičniji protagonisti uvek su daleko od savršenosti i nikad nisu opsednuti jednom idejom. Oni umesto toga skromno prihvataju konačnost svog postojanja i traže zajedništvo u svetu oko sebe. To najčešće poprima oblik lutalaštva i nekog putovanja. Daleko od toga da budu oličenja “tradicionalne”, a kamoli “američke” mudrosti, Grejdi Kol iz Svi ti lepi konji i Bobi Vestern iz Putnika napuštaju svoj nezadovoljni život kod kuće u potrazi za doživljajima sa drugima. Oni su, u suštini, pojedinci koji žive na simboličnoj “granici” i prihvataju druge spremne da čine isto to. Jako je teško ne pročitati u ovome afirmaciju drugosti (da li da se usudim i kažem “različitosti”?), utemeljenu na poštovanju drugih ne zato što moraju da budu savršeni, već zato što su voljni da podele sami sebe.
Ako ovo vređa konzervativne ljubitelje Makartija, dovoljno je da se podsete njegovog autobiografskog romana Satri. Satri saosećajno pripoveda o životima gubitnika, sitnih kriminalaca, pijanica i čudaka koji žive u Noksvilu, u Tenesiju. Autobiografske paralele su ponekad pred samim nosom. Lidija Kuper piše u Kembridžovom priručniku za Kormaka Makartija o tome kako Kornelijus Satri od svog konzervativnog, društveno prihvaćenog i uspešnog oca dobija pismo u kom izražava razočarenje što sin nije krenuo putem neke tipičnije karijere. Otac kritikuje Satrija što se druži sa polusvetom i radničkom sirotinjom koju smatra nedostojnom njihove porodice.
Makarti je u stvarnom životu napustio jednoličan život više srednje klase i izabrao boemski put pisca. Veći deo života bio je izuzetno siromašan; toliko siromašan da porodica nije mogla da priušti sebi pastu za zube. To ga je često vodilo na veoma mračna mesta, ali Makarti je bio sposoban i za ogromnu empatiju.
Kuperova primećuje da u Satriju “simbolične katarakte koje pretvaraju ulice Noksvila u vašar nakaza istovremeno otkrivaju suštinsku istinu o sudbini čoveka, istinu za koju je Satrijev otac, sposoban da razlikuje moć od neuspeha, slep”. Ona ističe da je, prema Makartiju, pravo zajedništvo moguće jedino kada se povezujemo s onima koji dele našu bespomoćnost i nemoć. Akcenat na nadmoći i hijerarhiji, toliko važan desnici, unapred isključuje mogućnost stvaranja takve zajednice.
Protagonista Putnika je Bobi Vestern, genijalni fizičar, dugo zaljubljen u svoju jednako briljantnu sestru matematičarku, koja na samom početku romana sebi oduzima život. Vesterna progone osećanje krivice i nesigurnosti, a roman prati njegova lutanja po Sjedinjenim Američkim Državama, a i dalje. Opsednut uspomenom na sestru, on postaje sve svesniji da svi alati razuma nikada neće moći da ponude čvrst odgovor na najbolje pitanje teista upućeno ateistima: zašto postoji nešto umesto ničega, a time i neko objašnjenje nužnosti ljudske patnje i gluposti.
I u Putniku i u Steli Maris se kao jedan od najvećih užasa života ljudi ističe suočavanje s tim da je univerzum, po svemu sudeći, sasvim nesvestan našeg postojanja. Vestern traga za zajednicom i smislom koji bi mogli da mu nadomeste osećaj gubitka zbog najzabranjenije ljubavi, kao i zbog spoznaje ograničenosti ljudskog intelekta.
On se sprijateljuje sa Debisi Filds, trans ženom komplikovane prošlosti. Debisi, uvek oslovljavana kao “ona”, nije nikakva svetica. Njeno frenetično ponašanje i sklonost da previše otkriva u suprotnosti su sa često suzdržanim Vesternom, pa to što su prijatelji donekle i iznenađuje zbog njihovih različitih crta ličnosti. Ali prilično je jasno da je Debisi izutetno draga Vesternu, a Makarti nudi upozorenje onima koji ne bi umeli da vide zašto je to tako:
Gledao je za njom sve dok se nije izgubila među turistima. I muškarci i žene su se podjednako okretali za njom. Pomislio je kako se božja dobrota ukazuje na čudnim mestima. Ne žmurite.
Kormak katolik
Mislim da je najbliža analogija političkoj filozofiji Kormaka Makartija daleko od nečeg tako grubog kao što je savremeni konzervativizam ili desnica 21. veka. Njegova dela pre podsećaju na Alasdera Makintajera, nedavno preminulog velikog katoličkog marksističkog kritičara modernosti. Makintajer je, kao i Makarti, bio sumnjičav spram faustovskih sklonosti modernog sveta, kako u levičarskom tako i u desničarskom ruhu. Bio je duboko kritički nastrojen prema tome kako razuzdana permisivnost može da dovede u najboljem slučaju do pasivnog nihilističkog hedonizma, a u najgorem do aktivnih ispoljavanja volje za moć.
Poput Makartija, koji je neumorno ismevao jagmu za bogatstvom i moći, i Makintajer je bio svestan do koje mere kapitalizam odražava i podstiče te najrazornije ljudske sklonosti, iako nije gajio iluzije da se on može zameniti jednim potezom. Oba pisca prezirala su isprazni nacionalizam. Makarti nikada nije propustio priliku da ga ismeje, bilo kroz nadmenog kapetana Vajta koji mlatara zastavom u Krvavom meridijanu bilo kroz podrugljiv odnos prema hladnoratovskoj paranoji i iracionalnosti “antikomunističke histerije” u Putniku.
Makintajer je smatrao da su ideju o superiornosti “nacije” projektovali moćnici da bi manipulisali masama i primetio je da je zahtev da se umre za naciju moralni ekvivalent tome da neko položi život za telefonsku kompaniju. Za obojicu, i za Makartija i Makintajera, nacionalizam je bio zlatno tele, a silina obožavanja nacije obrnuto proporcionalna njenoj moralnoj bedi.
Ali u pozitivnijem smislu, kod oba pisca postoji čežnja za egalitarnom zajednicom koja nameće moralne obaveze, a istovremeno omogućava slobodno i potpuno izražavanje individualnosti njenih članova. Ljudska bića ne mogu biti etički usavršena kao vrsta. Ipak, zajednica koja bi umela da ceni raznolikost svojih članova i da vidi vrednost koju njihove jedinstvene ličnosti i pristupi životu donose drugima samim svojim postojanjem bila bi zajednica u kojoj je lakše gajiti vrline i odoleti iskušenjima dominacije.
Moralni univerzalizam postavlja ogromne zahteve pred nas, da svakoga koga možemo tretiramo kao brata ili sestru; toliko velike, zapravo, da još nismo uspeli da zaista naučimo kako da ljudski živimo jedni s drugima. Makarti levicu uči tome da je za taj poduhvat nužna važnost ljudske duše, što je lako odbaciti vulgarnim materijalizmom. Reakcionarno mišljenje, međutim, ide predaleko u drugom pravcu, tako što marginalizuje materijalnost drugoga i njegovu ili njenu patnju, ono sakati dušu time što je kali i okreće ka unutra u ime egoizma i nacionalističkog šovinizma.
Najnovije banalne tirade desnice o “suicidalnoj empatiji” svedoče o jednodimenzionalnosti koja proizlazi iz prihvatanja reakcionarnog pogleda na svet. Ali ni levica nipošto nije savršena - umesto što se podsmeva ideji “vrline”, trebalo bi da, od Makartija i Makintajera, uči o njenoj neverovatnoj nužnosti. Ne samo za podsticanje dobrote u svakodnevnom životu, suštinske za formiranje pravih zajednica, već i zato da bi te zajednice - i ta vrlina - mogle neprestano da se šire. Jednostavno nije dovoljno voleti čovečanstvo u apstraktnom smislu ako premalo volimo stvarna ljudska bića. Potrebno je biti svakodnevno dobar prema drugima da bi se sprečilo da moralno ispravan, konkretni univerzalizam levice postane tek apstraktni univerzalizam lišen stvarne posvećenosti.
Na kraju Putnika Vestern odlučuje da živi na malom ostrvu koje podseća na otmeniju verziju Satrijevog boemskog Noksvila. Ono je puno ekscentrika i svetskih putnika, koji uživaju u druženju i pružaju podršku jedni drugima, ali se uzdržavaju od nametanja rigidnog moralizma članovima zajednice. Vestern je na završetku romana onoliko zadovoljan koliko to Makartijevi obično tragični protagonisti uopšte mogu da budu u nesavršenom svetu. To se odnosi i na Vesternovu sestru Alisiju, koja u romanu Stela Maris podleže svojim demonima dok samoizolovana u azilu razgovara sa terapeutom.
Sve to implicira da se odgovori na zagonetke postojanja ne nalaze ni na zvezdanom nebu nad nama, niti u nekoj unutrašnjoj apstrakciji. Upravo kroz prepoznavanje drugih ćemo pronaći svoje mesto. Vestern na kraju Putnika nije pronašao utopiju, jer to i nije mesto koje ikada može da bude pronađeno. Ali pronašao je druge, a oni su mu pomogli da pronađe samog sebe. Moglo bi se zamisliti da je srećan.
(Glif redakcija; izvor: Jakobin; preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
