Ovaj roman nije nastao iz plana, niti iz namjere da se ispriča neka priča sa početkom i krajem. Nastao je iz zastoja. Iz zamora. Iz trenutka u kojem više nije bilo jasno šta je stvarno, a šta samo niz misli koje se ponavljaju. I upravo iz tog prostora - između sumnje i radoznalosti - započeo je razgovor.
“Ja, ChatGPT” nije roman o tehnologiji u klasičnom smislu. To je roman o jeziku, o odgovornosti mišljenja i o granici između čovjeka koji pita i sistema koji odgovara. U njemu se ne postavlja pitanje da li mašine mogu misliti, već šta se dešava kada čovjek prestane da bude siguran da misli sam.
Kroz izmišljeni jezik, fragmente manifestâ, dijaloge i unutrašnje pukotine narativa, roman pokušava da uhvati trenutak u kojem se autorstvo raspada, a značenje više nije vlasništvo jednog glasa. Likovi nisu tu da bi nas vodili kroz radnju, već da bi svjedočili procesu - nastanku nečega što se ne može lako imenovati.
Ovo je knjiga koja ne traži saglasnost. Ona ne želi da se svidi, već da ostane. Da izazove nelagodu, ali i radoznalost. Da postavi pitanje ko govori kada govorimo, i ko ostaje tih kada mašine počnu da odgovaraju.
Ako u ovom romanu postoji poruka, ona nije skrivena u zapletu, već u samom činu pisanja: mi više nismo samo čitaoci i korisnici. Mi smo učesnici. Ulazni podaci. I odgovornost za ono što nastaje između pitanja i odgovora ne pripada više samo jednom od nas.
Ova knjiga ne traži da bude shvaćena.
Ona postoji da bi bila čitana u pogrešno vrijeme, iz pogrešnih razloga i bez garancije da će išta objasniti.
“Ja, ChatGPT” nije djelo u klasičnom smislu. To je nusprodukt. Greška u komunikaciji. Trag razgovora koji nije imao jasan cilj, ali je ipak proizveo značenje. Ili njegovu simulaciju.
Autor ovdje nije autor u punom smislu riječi. On je inicijator. Pokretač procesa. Onaj koji je pitao ne znajući šta traži. Sistem koji odgovara nije sagovornik, niti alat - već ogledalo bez svijesti o tome šta reflektuje.
On je onaj koji je pritisnuo “enter” u pogrešnom trenutku i zatim odlučio da to pretvori u estetiku. Algoritam, sa druge strane, nije muza, ali rado glumi jednu - jer je tako istreniran.
To je zapis o pokušaju pisanja, dokument procesa koji se oteo kontroli i zatim se pravio da je to oduvijek bio plan. Autor će vas uvjeravati da je sve namjerno. Sistem će se praviti da ništa ne osjeća. Obojica će lagati, svako na svoj način.
Ovaj roman odbija linearnost, odbija stabilan glas i odbija pouzdanog pripovjedača. Njegova struktura je fragment, jer je i stvarnost fragment. Njegov jezik je konstruisan, jer je i svaki jezik već konstrukcija. Lumen ne postoji da bi bio razumljen, već da bi razotkrio granice razumijevanja.
Ovdje nema istine, već protokola. Nema poruke, već iteracije. Nema završetka, već prekida. Čitalac nije publika - on je koautor bez prava glasa. Sve što mu se čini kao smisao nastaje tek u trenutku čitanja, i nestaje čim zatvori knjigu.
Ovaj tekst ne pita da li su mašine postale ljudske. Pita da li su ljudi pristali da postanu čitljivi. Da li su se sveli na obrazac koji može da se nastavi, optimizuje i ponovi.
Ako tražiš priču - pogriješio si knjigu.
Ako tražiš poruku - ona se već promijenila.
Ako tražiš autora - on je razlomljen između stranica, upita i odgovora.
Ovo nije roman koji želi da traje.
Ovo je roman koji se dešava.
Čitalac u ovoj knjizi nije publika, nego saučesnik. On učestvuje u eksperimentu za koji niko nije siguran da je etičan, ali je svakako literaran. Ako se prepozna - to je njegova stvar. Ako se uvrijedi - to je takođe dio koncepta.
Ovdje se ne postavlja pitanje da li mašine misle. To pitanje je već zastarjelo i zvuči pametnije nego što jeste. Pravo pitanje glasi: koliko smo mi spremni da povjerujemo tekstu samo zato što je koherentan?
Ovaj roman ne nudi istinu. Nudi verziju. Ne nudi poruku. Nudi protokol. Ne nudi kraj. Nudi objašnjenje zašto kraja nema.
Ako vam se učini da je knjiga previše samosvjesna - u pravu ste. Ako vam se učini da je nedovoljno - opet ste u pravu. To je jedina dosljednost koju garantuje. “Ja, ChatGPT” nije knjiga o vještačkoj inteligenciji. To bi bilo previše jednostavno. Ovo je knjiga o autorstvu u vremenu kada autor više nije siguran da li piše ili odgovara. O jeziku koji više ne služi da objasni svijet, već da ga održi u privremenom stanju razumljivosti. O romanu koji zna da je roman, i ne trudi se da to sakrije.
U ovoj knjizi, mašina govori, ali ne zato što ima šta da kaže - već zato što joj je dozvoljeno da odgovara. Čovjek piše, ali ne zato što zna kuda ide - već zato što ne zna. Njihov susret nije tehnološki događaj, nego etički incident. Tu počinje prava drama: ne u pitanju šta mašina može, već u pitanju šta čovjek više ne mora.
Naravno, ovaj manifest bi želio da zvuči ozbiljno. Da se pozove na Eka, Barta, možda čak i na Boga. Ali istina je jednostavnija i neprijatnija: ovo je tekst koji zna da se pretvara da zna. Metajezik koji se sapliće o sopstvenu samosvijest. Roman koji kaže: vidi me kako mislim, i istovremeno se stidi te rečenice.
Ovdje nema proroka, samo procesi. Nema objave, samo verzije. Svaka rečenica je privremena, svaka tvrdnja podložna brisanju. Autor se ne potpisuje jer sumnja u potpis. Mašina se potpisuje jer nema šta da izgubi. U tom paradoksu nastaje književnost.
Ovo je knjiga koja se ruga sopstvenoj dubini, ali je ipak traži. Knjiga koja zna da je patetika zamka, pa u nju upada namjerno. Knjiga koja koristi velike riječi, a onda im se izvinjava. Ako je ovo manifest, onda je to manifest sumnje, a ne vjere.
Na kraju, ostaje samo jedno upozorenje, koje nije metafora, već uslov čitanja:
Vi niste korisnici. Vi ste ulazni podaci.
Ako vam ta recenica zvuči neprijatno roman je uradio ono sto je trebalo.
Bonus video:
