Londonska pozorišna publika verovatno ima najbolju ponudu na svetu: čak i u Sjednjenim Državama, engleski glumci i pozorišne grupe naveliko osvajaju čuvene Tony nagrade na Brodveju.
Za razliku od Francuza i njihove Comédie-Française koja dela velikana nacionalne literature kao što su Racine i Moliere, radi na sličan način kao i pre sto godina, engleski teatar je u stalnoj evoluciji, pa snimci interpretacije Shakespeareovih komada u radio arhivama takvog velikana kao sto je bio John Gielgud, pokazuju kako se promenila i modernizovala dinamika i način glume od 20-ih do 50-tih, pa onda 70-ih godina prošlog veka.
Izbor pozorišnih scena je bogat: od čuvenog Nacionalnog teatra, do Royal Shakespeare Company, Old Vica i Haymarket teatra. Uz te tradicionalne pozorišne ustanove, već decenijama bude pažnju avangardne kuće kao što su Royal Court (gde su premijerno izvedeni brojni Osborneovi komadi), pa kasnije Donmar teatar i Almeida teatar. To su kamerne scene za nekoliko stotina gledalaca, tako da je kontakt između glumaca i publike uvek prisan. Velikim filmskim zvezdama poput Nicole Kidman, čast je da se pojave na bilo kojoj avangardnoj sceni čak i za veoma mali honorar.
Umetnički direktor Almeide je slavni reditelj Rupert Goold koji se proslavio na mnogim britanskim scenama, posebno režirajući Shakespearea. Njegova reputacija bila je dovoljna da okupi upravo fenomenalnu grupu glumaca koju predvode Ralph Fiennes i Vanessa Redgrave, vrsni filmski i pozorišni glumci.
Zanimljiv podatak koji je Richarda približio savremnoj publici je da je 2012, na parkiralištu u Lesteru pronađen njegov skelet. Tako predstava i počinje: gomila turista posmatra lobanju, a naročito čuvenu pogrbljenu kičmu. Na konferenciji za štampu pre predstave, i Goold i Fiennes su primetili kako sudbina Richarda mora biti fascinantna učenicima istorije, kao uostalom i svoj deci, posebno u svetlu činjenice da je Richard bio jedan od najvećih ubica dece u istoriji.
Navikli smo, naravno, da Richarda III smatraju za možda najvećeg zlikovca u delima Shakespearea, većeg nego što je bio i Magbet. Novinare, koje je teatar okupio na konferenciji za štampu, iznenadila je opaska Fiennesa, s kojom se, uzgred, potputno slažem. On, naime, tvrdi da je Richard u stvari lik pun nijansi - odbačen od majke radi nakaznog lika, koji ne veruje nikome, brat kralja, ali je skoro sasvim slučajno ušao u politiku. Kada jednom potekne krv (kako to i sam kaže u jednom monologu), povratka više nema. Da je u to vreme postojao dobar psihoanalitičar, možda bi istorija izgledala sasvim drugačija.
Fiennes je s velikim uspehom prikazao ovaj kompleksan lik! Želeli smo i dobili smo superstara čije su izuzetna figura i snaga odudarali od lika nakaze: kada je mali princ pokušao da ga uzjaše u igri, sledila se krv svakom gledaocu jer se tada Richard našao sasvim go i bespomoćan uprkos svojoj ogromnoj snazi, ali i pun pretnje i predznaka onih zločina koji slede. Najkontroverzniji deo predstave je scena silovanja kraljice Elizabete. Pobuda je čisto političke prirode, bio je to način da je natera da pristane na brak sa njenom ćerkom, princezom Elizabeth. Još jednom, kao i toliko puta u modernoj istoriji rata, silovanje služi da ponizi i pokori neprijatelja.
Moram pomenuti i niz veoma duhovitih scena. I Goold i Fiennes su, na konferenciji za štampu tvrdili da to nije bila odluka režisera, već da humor jednostavno vrca iz samog Šekspirovog teksta. Od čuvenog komentara mladom princu “Tako mlad a tako pametan, neće dugo živeti” do takođe čuvene scene sa sveštenicima kada Richard nebrojeno puta odbija krunu, da bi je kasnije, tobože sa velikim oklevanjem, prihvatio.
Intimnost ovog malog teatra je dodatno pojačala intenzitet predstave i Fiennes je (kako je nagovestio na konferenciji za štampu) odabrao nekoliko lica u prvim redovima partera i lično im se obraćao u monolozima.
Isti je bio slučaj i sa drugom velikom zvezdom, Vanessom Redgrave. Tumačila je staru kraljicu Margaretu, sa dugom sedom kosom, u vojnoj uniformi i sa lutkom deteta koju predaje kraljici Elizabeti kada Richard ubija njena dva mala princa, Edvarda i Richarda. Posle nedavnog srčanog udara i velikih ličnih tragedija, Vanessa i dalje dominira scenom kada god se na njoj pojavi, a utisak je utoliko veći što za razliku od ostalih glumica na sceni, nikada nije podigla glas.
Budući da je scena Almeide tako mala, treba odati priznanje režiseru Gooldu što je uspeo da napravi ugovor sa “Picturehouse Entertainment” što će omogućiti da se predstava vidi na velikim ekranima od Britanije (21. jula) do Rusije u septembru, Sjednjenih Država pa čak i Južne Amerike. Veliki kuriozitet je da će se ovaj Richard III, igrati u Ulises teatru na Malim Brijunima između 13. i 16. avgusta. Tako će se, zahvaljujući saradnji Vanesse Redgrave i Radeta Šerbedžije, Mali Brijuni naći među probranom svetskom teatarskom avangardom.
Reči hvale, zaslužili su i scenograf Hildegard Bechtler, kostimograf Jon Morrell, majstor rasvete Jon Clark, i posebno kompozitor izuzetno efektne muzike, Adam Cork. Svi četvorica su doprineli ogromnom uspehu predstave o kome već celi mesec, s velikim poštovanjem, piše sva britanska štampa.
Galerija
Bonus video:
