Samoubistvo četrnaestogodišnjeg Mahira Rakovca iz Sarajeva, sredinom decembra, skokom sa zgrade u kojoj je stanovao, žestoko je uzdrmalo javnost u celoj BiH.
Dečak je žrtva tzv. vršnjačkog nasilja. Kada više nije mogao podneti svakodnevna ponižavanja i maltretiranja svojih školskih drugova, uvukao se u sebe, učaurio, kako je rekla njegova majka, i kada krhka dečja duša nije mogla naći izlaz, odlučio se na skok u smrt.
Pokušao sam naći sličnost između ove tragične smrti sa identičnim činom njegovog vršnjaka Alekse Jankovića, koji se bacio sa prozora zgrade u kojoj je stanovao, u Nišu 2011. godine. Aleksa je, takođe, bio žrtva vršnjačkog nasilja u školi.
Međutim, sličnosti je malo, osim da su obojicu maltretirali školski drugovi. Aleksa je bio žrtva besprizornih vršnjaka iz problematičnih i rasturenih porodica, koje je odgajala ulica, a Mahir je žrtva dece iz „viđenijih sarajevskih porodica“.
Tek nakon Mahirove sahrane u javnosti se saznalo da je sin profesorice Alise Mahmutović i dr Dubravka Lovrenovića, univerzitetskog profesora. Škola u koju je išao je privatna, s malim brojem učenika u odeljenjima, zvanično Međunarodna osnovna škola, poznatija kao tursko-bosanska škola. Nebošnjačka deca i deca iz mešovitih brakova su u ovoj školi izuzetak. Iz otvorenog pisma majke preminulog učenika vidljivo je da Mahir nije hteo da opterećuje svoga poočima Dubravka, kojeg je jako voleo, ali nakon njegove smrti pojedini učenici su izneli istinu na videlo: Mahir je nazivan različitim pogrdnim imenima: Vlašče, Karalovro (po očuhu Lovrenoviću), a majku su pred njim nazivali najpogrdnijim imenima zbog udaje za nemuslimana. Uz sve to, Mahira su u školi njegovi vršnjaci silovali kuhinjskom oklagijom!
Nakon što se grad podigao na noge, oglasilo se i nadležno ministarstvo obrazovanja poražavajućom izjavom da oni nemaju uvid u nastavni kadar privatnih škola, pa čak ni kvalifikacionu strukturu predmetnih nastavnika!
Sada je sve na istražnim organima, mada vlada uverenje da će biti kao i u ranijim slučajevima nasilja dece iz tajkunskih i stranačkih porodica - ništa.
Pre dvanaest godina na tri sarajevska groblja za jednu noć polupana su macolama 32 nadgrobna spomenika, od kojih je trećina bila iz 19. veka. Spomenici su sa pravoslavnog, katoličkog i partizanskog groblja. Počinioci su već sledećeg dana uhapšeni.
I tu nastaje problem: otac jednog dekan je fakulteta, otac drugog glavni urednik u novinama, a trećeg visokopozicionirani član stranke. Šteta je nemerljiva, jer je bilo spomenika od izuzetne umetničke i istorijske vrednosti.
Tadašnja predsednica Skupštine sarajevskog kantona Meliha Alić (gimnazijski profesor) na konferenciji za medije objasnila je da su to, inače, fini momci koji su malo popili, pa, eto, uradili što nije trebalo. Spomenici, razbijeni i već delimično utonuli u zemlju i dalje leže na starim grobljima. Mladići iz „dobrih“ porodica - amnestirani. Ubrzo posle toga maloletnici su na ulici polili benzinom i zapalili bespomoćnu staricu Ljubicu Spasojević, koja je preminula, a nedugo potom druga grupa u tramvaju je nožem ubila učenika Denisa Mrnjavca!
Ovde valja pomenuti i nešto što govori o širem društvenom kontekstu svih ovih događaja: Mustafa Spahić, imam Čobanija džamije u Sarajevu i profesor Gazi Husrev-begove medrese, koji je u anketi sarajevskog magazina „Bh dani“ 2008. zauzeo peto mesto među deset najistaknutijih ličnosti, samo koju godinu ranije napisao je tekst koji je Rijaset islamske zajednice u BiH objavio u knjizi „Mješoviti brakovi“. U tekstu prof. Spahić poredi ovakve brakove sa silovanjima u ratu: „Mada su nam svima ova silovanja teška, nepodnošljiva i neoprostiva, ona su sa stajališta islama lakša i bezbolnija od mešovitih brakova, dece i prijateljstava iz njih. Najteži je greh što smo mi te brakove prihvatali kao nešto normalno.“ Dakle, ljubav koja se kruniše brakom opasnija je i neprihvatljivija od jednog od najtežih i najgnusnijih krivičnih dela! Ali je greh, i to, kako naglašava Spahić - najteži, čak i samo prihvatiti takve brakove kao nešto normalno! Uzgred treba reći da je Spahić u procesu protiv Mladih muslimana 1983. godine osuđen na pet godina zatvora. A Mahirovi roditelji žive upravo u takvom, mešovitom braku...
Mahir je bio primeran učenik i hteo je da pred roditeljima sakrije svoje ogromne probleme. To ga je koštalo života. Njegov poočim kaže da je Mahir žrtva dece iz porodica tzv. tranzicijske elite. Njegovi roditelji žele da osnuju fondaciju „Mahir i Aleksa“ i da na taj način skrenu pažnju na regionalni problem vršnjačkog nasilja. Pa i da pomognu, kako rekoše, u spasavanju dečjih duša.
Autor je član Udruženja novinara BiH
(Politika)
Bonus video:
