Između svih crvenih bulki, parada, TV emisija o ratu, komemorativnih umetničkih dela po gradovima i selima širom zemlje, Tereza Mej je rekla da će položiti venac na groblje britanskih vojnika u Francuskoj, na stogodišnjicu potpisivanja primirja, u znak sećanja na „svakog pripadnika oružanih snaga koji je dao svoj život u odbrani onoga što nam je najvažnije“.
Izgleda da nije dovoljno pamtiti strahote rata, besmisao gubitka tolikih života od 1914. do 1918, nikada prebrojane smrti mladih regruta i dobrovoljaca kojima je rečeno da će se „vratiti kući do Božića“. I o I i o II svetskom ratu govori se kao o događajima u kojima su ljudi „ginuli za našu slobodu“.
I naša današnja profesionalna vojska uključena je u ovo veličanje „herojstva“ i „žrtve“ (dok se previđa nebriga države za hiljade veterana koji su beskućnici, mentalno oboleli ili u zatvoru). Avganistan i Irak se ubacuju u razgovor kao da se podrazumeva kontinuitet između Some, Dankirka i uništenja bliskoistočnih društava vazdušnim napadima. Odjeci antirasističke, antitotalitarne poruke u javnom pamćenju Drugog svetskog rata ugušeni su drekom bezumnog patriotizma.
Ideja da je moj deda-ujak koji je poginuo na Somi zajedno sa stotinama hiljada ljudi položio svoj život za moju slobodu je besprizorna. On je bio topovsko meso u nepotrebnom imperijalnom ratu koji je stvorio plodno tle za uspon totalitarnih režima koji će pobiti milione i dovesti do pogibije miliona koji su im se suprotstavili.
Stogodišnjica kraja I svetskog rata obeležena je u trenutku ponovnog uspona nacionalizma, rastuće mržnje i normalizovanog rasizma. Oni koji na godišnjicu nose bele bulke - simbol odavanja počasti mrtvima i istovremenog protesta protiv glorifikacije rata - primetili su ove godine porast agresije prema tom simbolu. Mnogi ljudi čija koža nije bela nisu se usudili da ponesu belu bulku. Uz sve učestalije ponavljanje „da se ne zaboravi“ i „da se ne ponovi“, ovaj Dan sećanja bio je vežba iz zaboravljanja.
(London Review of Books; Peščanik.net; prevod: M. JOVANOVIĆ)
Bonus video:
