Ta zgrada mi je ličila na kocku za goveđu supu, zatim na garažu za kamione, a onda i na modernu štalu sa pogonom za halal klanje. Razne bizarne funkcije pridavao sam narandžastoj kocki betona. Jedino nisam mogao da shvatim da je tu Arhitektonski fakultet.
Nema šanse. Nisam mogao da zamislim da u toj zgradi neko govori o estetici gradnje. Kakvi su to studenti, kakvi su profesori, koja fela pristaje na takvo poniženje? I kakva je to crvlja filozofija, zar da se jednom ne iskenjaju po svemu i svačemu, s pravom ljuti što vode akademski život u špajzu. Arhitektonska struka, mislio sam, zaslužuje velebno zdanje iz kog se diktira visoki stil gradnje. Ili neku funkcionalnu cjelinu koja sama sebe grije i hladi, na čijem krovu raste šimšir i krompir a kroz čije zidove huči voda iz Morače. Maštao sam o eko-zgradi, naivčina, mislio sam - nema teorije da će arhitekte ćutati pred rugobom. Očekivao sam da će se studenti buniti, okrečiti fasadu u lila u znak protesta što sa krova štrče armature - ili su to gromobrani, ili nešto gore od oboje, uglavnom splet debelih žica šiklja u nebo, kao na onim kućama u prigradskim naseljima kad gazda ostane bez para. Takav gazda, pardon na digresiji, kaže “evo sam podigao sprat, neka sinovi grade dalje, moje je bilo do ploče”. I Arhitektonski fakultet u Podgorici je podignut “do ploče”. Zašto niko ne primjećuje razmjere grdobe tog malog zastida od zgrade, pitao sam se usamljen u laičkim mislima. Odlučio sam da krenem u istraživanje koje je temelj ovog članka, jer nisam više mogao da trpim misteriju toloških neimara.
Stigao sam do senzacionalnog zaključka da su crnogorske arhitekte, posebno profesori, zapravo najmaštoviti soj u zemlji. Sa njihovom zgradom fakulteta je sve u redu, samo ja nisam gledao na pravi način. Kajan im ljubim prečiste skute i posipam se pepelom, nivelacionim malterom, grezom sitne granulacije i nedostojan krećem da javnost obavijestim o velikom otkriću. Gospodo arhitekte, moj duboki naklon, došao sam do istine zašto vam je zgrada onakva, saznao sam što vi odavno znate, još od 2006. godine kad je fakultet podignut - da je ono grdilo samo djelić grandiozne palače koja je u osvit nezavisnosti projektovana da prismrdi beogradskom pandanu.
Vođen istraživačkim njuhom stigao sam do važnog dokumenta - izvoda iz kataloga međunarodne izložbe u kojoj je prikazan “suštinski” oblik Arhitektonskog fakulteta. Dio na crtežu obilježen crvenom bojom je zdanje fakulteta u takozvanoj “stvarnosti”. Sve okolo, taj prsten sa nekakvim atrijumom, sve što vidite na skici je arhitektonski fakultet kojeg je nacrtao profesor Aleksandar Keković, naše gore list, beogradski Crnogorac, veleum kome djelo nije realizovano u stvarnosti, ali nije se zbog toga mnogo bunio.
Kao što kod Platona postoji sto i ideja stola, tako i u Podgorici postoji Arhitektonski fakultet i ideja tog fakulteta. Da je crnogorski Univerzitet jezgro novoplatoničke hereze dokazuje što je akcenat na Ideji, dok je zidana forma ostala u drugom planu. Crnogorske arhitekte kad žele da vide svoj fakultet, otvore na primjer brošuru izložbe “Montenegro Kontrast Landschaft Architektur Kontext” (Beč, 2013) u kojoj je prikazano kako ta zgrada izgleda u metarealnosti naših srtremljenja. Poput Rajkonena koji prije trke žmureći prođe stazu u mislima, tako profesor Arhitektonskog fakulteta, nazovimo ga Rajko, prije nego krene na posao, zažmuri i obiđe u mislima grandiozni kompleks, proćaska sa nekim brucošima kod fontane i onda se stepenicama popne u kancelariju. Ili, vrli student arhitekture, kad pođe u inostranstvo, ne pokazuje zgradu u ovom našem jadnom trenutku nego projekat profesora Kekovića i kaže - eto tu studiram, nemam namjeru, dični kolega, da ti pokazujem fotografije pukih zidova, mi smo to prevazišli, bavimo se Idejom, mi smo se izdigli iznad materijalnog, pogotovo smo gadljivi na simboliku zida.
Jeste da je slavni Bogdanović pisao o starovaroškim zidovima i da ga je ta naiva nadahnula u ružnom gradu, ali zidovi nam odavno nisu potrebni da čuvamo naše velike ideje. Pa šta i ako nam fali koji zid na faksu, u glavama ih imamo koliko hoćeš - od svete godine 2006. ćutimo, nismo se živi čuli, preče stvari smo gradili.
Fakultet, logično, ostavljamo za kraj jer mi arhitekte najbolje znamo gradnju - zašto onda prvo ne riješiti stvari tamo gdje je mogućnost greške veća... Tako valjda razmišlja dična struka u narandžastoj kocki goveđe supe. Struka koja je naslijedila spaljenu poljanu Titograda i riječi Bogdana Bogdanovića o tome kako se u Podgorici od vajkada gradilo:
"Nigde ni dva ista zida, ni dva ista zidanja, ni dve iste ruke. Negde je tkanje zida bilo sitno, a preko njega prevukla se istanjena mreža maltera kao vez. Negde su, pak, komadi bili veliki i grubi, kao odvaljeni od stene, a malter je bio star, pocrneo, iskidan, jedva se video; kao da je desna ruka levu bezuspešno popravljala.“
Tako su nam i institucije nastajale, fakulteti, akademije; zato valjda na zvaničnom sajtu Arhitektonskog fakulteta u Podgorici nema fotografije njegovih kišom popišanih zidova, osam godina od sticanja nezavisnosti.
Bonus video:
