Stiče se i utisak da postoji odlučnost vlade da se velikim korupcionaškim aferama i pljačkama stane na put. Međutim, jedan drugi vid pljačke nekažnjeno opstaje. Reč je o preuzimanju ili otvaranju većeg broja malih preduzeća sa kojima rade „novi biznismeni”. U početku, ove firme rade solidno dok ne steknu poverenje određenog broja poslovnih partnera. Nakon toga dolazi do postepenog „isisavanja” para preko nelegalnih kanala, pa za dve-tri godine takve firme ostaju u blokadi tekućih računa. Budući da su bez ikakvih sredstava, prestaju sa svim privrednim aktivnostima, dok nekome ne padne na pamet da pokrene stečajni postupak. Pored stečajnih upravnika koji imaju kakve-takve koristi od vođenja stečajnog postupka (nadoknadu), poverioci ostaju bez šansi da iz stečajne mase nadoknade svoja potraživanja. Tu je kraj priče. Stečajni biznismeni sa ispumpanim parama iz propalih firmi uvećavaju svoj privatni kapital i otvaraju nove firme s kojima se ponavlja ista priča.
Za odgovornost zbog upropašćene i opljačkane tuđe imovine niko ih ne pita, a pogotovo ih krivično ne goni. Zbog ovakvog statusa stečajnih profitera mnogi od nas se pitaju: ko ih štiti - država, pravosuđe ili neko treći? Ovim povodom, navodim jedan slučaj iz prakse, kao kliše za sve slične prevare.
Jedna meni poznata, bliska osoba krajem prošle godine prenela je svoju firmu na kupca iz jednog mesta kod Šapca. Firma za više od deset godina poslovanja nikada nije bila u blokadi tekućeg računa. Od imovine, imala je 69 akcija u vrednosti od 147.000 dinara. Dogovoreno je, i u ugovoru napisano, da u roku od mesec dana kupac plati protivvrednost ili da proda akcije, a dobijeni novac vrati. Posle više od četiri meseca od određenog roka, prodavac se obratio novom vlasniku firme s pitanjem zašto dug nije platio i da li je akcije prodao? Novi vlasnik je izbegavao kontakt. U međuvremenu, saznajemo da je akcije tri puta prodavao i sva sredstva istog dana prebacivao s računa firme na svoje poljoprivredno gazdinstvo. Saznajemo i to da poseduje drugu firmu, koja je u blokadi tekućeg računa više od 10 meseci. Firma nema nikakvu imovinu. Na podnetu krivičnu prijavu, Osnovno tužilaštvo u jednom gradu u centralnoj Srbiji obavestilo je bivšeg vlasnika da su navodi iz krivične prijave provereni i tačni. Posle još četiri meseca, Osnovno tužilaštvo je, međutim, obavestilo podnosioca krivične prijave zbog krivičnog dela prevare (čl. 208 st. 1 krivičnog zakonika) da krivična prijava nije prihvaćena, jer ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, već se radi o građansko-pravnom odnosu. Šta posle toga očekivati? Tužbu će sud razmotriti u narednih godinu dana. Za to vreme firma će dospeti u blokadu i u stečaj, a poverioci će ostati bez svojih sredstava.
Ko je za ovakav scenario odgovoran? Svakako, država. Jer, ukoliko novčana kazna za saobraćajni prekršaj ne bude na vreme plaćena, ona automatski biva zamenjena zatvorskom kaznom. Stečajni profiteri, pak, nakon likvidacije firme i prevare poslovnih partnera slobodno šetaju bez kaznenih posledica. Jer, tužilaštvo traži dokaze da su prevaranti u momentu sklapanja posla imali nameru da drugu stranu prevare! Bizarno, ali to je kao kad bi se na suđenju za ubistvo, za čoveka koji je nekoga ubio, tražio dokaz da je hteo da ubije. Naposletku, kakva je to pravda koju tužitelj dobije kad sudskim putem naplati svoj novac?
On je kažnjen samim tim što je šetajući između advokata i sudova trošio svoje vreme, novac i živce, a dobio samo ono što je njegovo. Čime je kažnjen onaj koji je ne poštujući svoje obaveze izazvao problem? Moj odgovor je da iza svakog ovakvog slučaja nezakonitog oduzimanja nečije imovine mora da bude zakonom zaprećena krivična odgovornost.
Politika
Bonus video:
