Prije samo nekoliko nedjelja, izgledalo je da je finansijska kriza Evrope okončana. Učinilo se da se stabilnost vraća. Međutim, ispostavilo se da je to bila obmana. Jedan minorni problem (makar po obimu) poput Kipra, u kombinaciji sa gotovo nevjerovatnim stepenom nekompetentnosti među „trojkom“ (Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), bio je dovoljan da mala kriza poprimi ogromne razmjere.
Premda su tržišta ostala mirna, kiparska kriza je u potpunosti razotkrila političku katastrofu koju je izazvala kriza eurozone: Evropska unija se raspada u svojoj srži. Trenutna kriza Evropljana u vezi sa povjerenjem u Evropu je daleko opasnija od ponovne nervoze na tržištu, jer se ne može prevazići još jednom injekcijom likvidnosti od strane ECB.
Stari politički poredak Evrope bio je zasnovan na konkurentnosti, nepovjerenju, rivalstvu i, na kraju, ratom između suverenih država. On je doživio kolaps 8. maja 1945, kada ga je zamijenio sistem zasnovan na uzajamnom povjerenju, solidarnosti, vladavini prava i kompromisu. Međutim, kako kriza podriva te temelje, povjerenje prelazi u nepovjerenje, solidarnost popušta pod starim predrasudama (i čak novom mržnjom između siromašnog juga i bogatog sjevera), a diktat nadvladava kompromis. A Njemačka se još jednom našla u centru procesa dezintegracije.
To je zato što je Njemačka, daleko najjača ekonomija EU, osnažila strategiju za prevazilaženje krize eurozone koja je radila za Njemačku na početku milenijuma, ali pod potpuno različitim unutrašnjim i spoljašnjim ekonomskim uslovima. Za pogođene južne države Evrope, mješavina štednje i strukturnih reformi, koju podržava Njemačka, ispostavila se kao fatalna, jer nedostaju odlučujuća treća i četvrta komponenta – smanjenje duga i rast.
Samo je pitanje vremena kada će jedna od evropskih država pogođenih krizom izabrati političko rukovodstvo koje neće prihvatati diktate štednje. Čak i sada, kada dođe vrijeme izbora, nacionalne vlade manje ili više otvoreno obećavaju da će zaštititi svoje građane od Evrope.
Uspostavljen je argument da je „gruba ljubav“ neophodna u južnoj Evropi, jer se u suprotnom nikad ništa ne bi promijenilo. Ta ljubav je bila baš gruba, i proizvela je brzo smanjenje rasta, ogromnu nezaposlenost (iznad 50 odsto među omladinom), i stalno fiskalno pogoršavanje, zbog porasta troškova servisiranja duga. Zaista, sve članice eurozone sada doživljavaju slab ekonomski rast, ako ne i recesiju.
Šta Njemačka želi? Njemačka Evropa nikad ne bi funkcionisala a političkoj klasi te države nedostaje i hrabrosti i riješenosti da stremi evropskoj Njemačkoj. Stoga, da li Njemačka želi da sačuva monetarnu uniju i tako spasi EU, ili će dozvoliti da kolebanje i nedostatak vizije ubrzaju eroziju temelja Evrope?
U ovoj krizi, odsustvo akcije daje prednost akciji. „Internešnal herald tribjun“ je nedavno citirao Vinstona Čerčila: „Nije dovoljno da damo sve od sebe; ponekad je potrebno da učinimo ono što je neophodno.“ Upravo to je potrebno u Evropi i u eurozoni.
Odavno je jasno šta je potrebno da se uradi. Cijena opstanka monetarne unije a samim tim i evropskog projekta, je veće zajedništvo: bankarska unija, fiskalna unija i politička unija. Oni koji se tome protive iz straha od zajedničke odgovornosti, spasavanja siromašnih od strane bogatih i gubitka nacionalnog suvereniteta, moraće da prihvate renacionalizaciju Evrope – time i silazak sa svjetske pozornice. Nijedna alternativa – a svakako ni status kvo – neće funkcionisati.
U Evropi je postalo uobičajeno mišljenje da će aktuelna kriza ili uništiti EU ili dovesti do političke unije, i da, bez solidarnog rješenja za postojeći dug i djelimične podjele novog duga, euro ne može biti spasen. Takvi koraci će učiniti neizbježnim dalekosežne predaje suvereniteta. Da li je Njemačka – ili Francuska – voljna da to učini?
Prava kriza EU i monetarne unije nije finansijska nego politička – ili, još preciznije, to je kriza liderstva. Nedostatak vizije, hrabrosti i snage volje je pristutan u svim evropskim prijestonicama, ali posebno u Berlinu (i u vladi i u opoziciji).
Evropski nacionalni političari rutinski kritikuju EU zbog nedostatka demokratskog legitimiteta, iako i oni snose odgovornost za to. Ili, jesu li proevropljani postali toliko malodušni i obeshrabreni da će radije prepustiti kormilo antievropskim populistima i nacionalistima? To bi bila katastrofa, jer je kriza sada toliko duboka da bi bila riješena tenhnokratskim sredstvima.
Njemačka se sprema za nacionalne izbore na kojima, poput prošlogodišnjih predsjedničkih u Francuskoj – evropska kriza neće igrati nikakvu, ili samo manju ulogu. I vlast i opozicija vjeruju da je bolje narodu saopštiti istinu u vezi sa većinom vitalnih pitanja tek nakon izbora (i u odmjerenim dozama).
Takav ishod bi bio ismijavanje demokratije. Međutim, situacija bi se mogla razvijati potpuno drugačije ako dinamika evropske krize pokvari planove njemačkih političara. Neprijatno iznenađenje se ne može isključiti; to je trenutno možda najveći izvor nade za Evropu.
Bonus video:
