Prikaz knjige „End Times / Poslednja vremena“ Petera Turchina, Penguin Press 2023.
Uz brojne saradnike i koautore, Peter Turchin već skoro dve decenije radi na epohalnom projektu: koristeći podatke koje se mogu kvantifikovati on pokušava da ustanovi koje su to sile koje vode do uspona i, još važnije, do propadanja država, do političkih turbulencija i revolucija. Rezultat projekta je ogromna baza podataka (CrisisDB) kojom je obuhvaćen veliki broj država i imperija kroz više vekova, kao i nekoliko tomova Turchinovih analiza (na primer, Sekularni ciklusi, knjiga koju je napisao sa Sergeyom Nefedovim, Rat i mir i rat; prvu sam pročitao, drugu nisam).
U knjizi Poslednja vremena pokušao je da rezultate složenih istraživanja u disciplini koju naziva kliodinamikom približi najširoj čitalačkoj publici. To je delo „umerenog pojednostavljivanja“, mada pridev „umereno“ nije uvek primeren jer u pokušaju da stigne do što šire publike lestvicu stila ponekad postavlja previše nisko i pretpostavlja da čitaoci nemaju nikakvo prethodno znanje o temi. Ali to je pitanje stila.
Šta je sa sadržinom? Pojednostaviću stvar u autorovom stilu: Turchinov model propadanja sadrži samo jednu promenljivu: to je dohodovna ili imovinska nejednakost. Ovaj parametar, koji se često ističe kao izvor političkih razmirica, kod Turchina dobija konkretno značenje. (Ovde moram da pomenem često neprijatno lično iskustvo u situacijama kada ljudi hvale moje radove o nejednakosti govoreći da su oni važni zato što rast nejednakosti vodi u društvene sukobe, mada ni oni ni ja ne umemo da objasnimo kako se to zapravo događa. Sada Peter Turchin nudi objašnjenje.)
Rastuća nejednakost po definiciji znači da osobe sa srednjim dohotkom sve više zaostaju za osobama s prosečnim dohotkom, kao i za 10 procenata ili 1 procentom onih na vrhu distributivne lestvice. Osoba sa srednjim dohotkom može biti nisko kvalifikovani radnik u proizvodnji ili radnik u sektoru usluga, kao što je danas slučaj u Sjedinjenim Državama (zemlji kojoj je posvećen najveći deo analiza u knjizi); ili može biti polukvalifikovani radnik u Velikoj Britaniji 19. veka ili mali zemljoposednik u Francuskoj posle 1830. ili u Rusiji posle 1850. Samo zanimanje nije od značaja: važna je pozicija na dohodovnoj lestvici.
Šta se događa na vrhu lestvice? Rast nejednakosti, opet po definiciji, znači da ljudi na vrhu postaju sve bogatiji u odnosu na sve ostale, odnosno da se prednosti pripadanja najvišem decilu ili percentilu uvećavaju. Kao što svaki ekonomista zna, to dovodi do rasta „tražnje“ za pozicijama na vrhu. Ako elitu (najviši decil ili percentil) čine direktori, investicioni bankari, korporativni advokati, kao što je slučaj u SAD danas, može se očekivati da će sve više ljudi želeti da se obrazuje za najunosnije karijere i usvoji ponašanje (uključujući i uverenja) sa kojim imaju najviše izgleda da se priključe eliti. Ako takvih ljudi ima više nego slobodnih pozicija, počinje igra muzičkih stolica. Ne mogu svi stići do vrha. Oni koji iz te borbe izađu razočarani mogu izazvati podele i sukobe unutar elite.
U situacijama (a) kada distanca između srednjeg i najvišeg dohotka raste (što Turchin naziva „imizeracijom“, mada treba napomenuti da je imizeracija ovde relativna; srednji dohodak takođe može beležiti rast), i (b) kada se proizvodi previše elite, nastupa predrevolucionarno stanje. Imizeracija sama nije dovoljna. Da bi došlo do sloma, različiti segmenti elite moraju ući u sukob u kome će jedna od sukobljenih strana pozvati „narod“ u pomoć.
Čak i površno znanje o pozadini nekih od najvažnijih revolucija modernog doba pokazuje da je Turchinov model prilično dobar. Uzmimo Francusku revoluciju: stagnacija dohotka i česti periodi gladi koincidirali su sa podelom elite (aristokratija i deo sveštenstva sukobili su se sa sve snažnijom klasom gradskih trgovaca); u Rusiji 1917. jedna grupa aristokrata sukobila se sa aristokratima koji su posle ukidanja kmetstva izgubili posede i bogatstvo i to nisu uspeli da nadoknade dobro plaćenim poslovima u državnoj službi. (Podaci o broju revolucionara iz redova osiromašenog plemstva su impresivni.) Ili revolucija u Iranu 1979: marginalizovano sveštenstvo je ušlo u sukob sa buržoaskom elitom čiji su potomci, kao u slučaju Rusije, postali revolucionari.
Model se dobro - gotovo previše dobro - uklapa i u današnju američku stvarnost. Osobe sa srednjim dohotkom su „nesrećnici“ (iz izjave Hillary Clinton), populisti (kako ih opisuju vodeći mediji), provincijalci (J. D. Vance) ili kandidati za smrt iz očaja (da citiramo Anne Case i Angusa Deatona). Zanemarena i razočarana niža srednja klasa bila je predmet brojnih istraživanja posle pobede Donalda Trumpa. Sadašnja elita, koju Turchin secira kao neki sudski patolog, sastavljena je od direktora i članova upravnih odbora, velikih investitora, korporativnih advokata, „mreža za planiranje politika“ i najviših izabranih zvaničnika (str. 203), to jest onih koji imaju novac i koriste ga da steknu glas i moć. (Očekivano, Turchin tvrdi da su SAD plutokratija koja univerzalno pravo glasa koristi kao sredstvo legitimizacije svoje moći.)
Ali elita nije monolitna. U međuvremenu je formirana aspirativna elita („kredencijalni prekarijat“) koja zasad ne uspeva da stigne do vrha, a ideološki je definisana u opoziciji prema imigraciji, globalizaciji i ideologiji „osvešćenosti“. Turchin tvrdi da ta aspirativna elita upravo preuzima Republikansku partiju koju će koristiti kao političku alatku u daljoj borbi. To se, naravno, ne dopada vladajućoj eliti koja je bila izuzetno uspešna u periodu od 1980. do 2008, kada su obe vodeće partije prihvatale njen pogled na svet (neoliberalni kapitalizam, „kredencijalizam“ i identitetske politike). Turchin tumači tekuće političke borbe u SAD kao (očajnički) pokušaj vladajuće klase da odbije napade na svoju ideologiju i, još važnije, ekonomske pozicije. Druga strana u sukobu je aspirativna elita koja pokušava da pridobije nezadovoljnu srednju klasu.
To je bitka epskih razmera. Uočljivi su mnogi znaci predrevolucionarnog doba: disfunkcionalan politički sistem, duboka međupartijska podeljenost, manjak političke reprezentacije za autsajdere. Turchin s odobravanjem citira važan rad Amoryija Gethina, Clare Martinez Toledano i Thomasa Pikketyija, u kome autori tvrde da su u zapadnim demokratijama leve i socijaldemokratske partije postale partije obrazovanih i akreditovanih elita, dok su radnička i srednja klasa izgubile uticaj, pa čak i političku zastupljenost.
U pogledu ishoda sadašnje političke krize u Sjedinjenim Državama, Turchin je s pravom agnostik. Američki politički sistem se pokazao kao veoma fleksibilan i sposoban da podnese velike udare. Na izvestan način, može se tvrditi da su mu razne Trumpove svesne i nesvesne „subverzije“ išle u prilog, jer su pokazale koliko je stabilan i otporan čak i kada sam predsednik pokušava da ga „sruši“. S druge strane, duboko nerazumevanje i odsustvo interesa za stavove druge strane, za šta u SAD postoji obilje primera, jedna je od glavnih odlika predrevolucionarnog vremena.
Turchinov model se verovatno jednako dobro može primeniti i na Kinu (koja se u knjizi ne razmatra). Relativna imizeracija klasa na medijani dohodovne lestvice traje već 40 godina. Ali taj proces se tamo odvijao paralelno sa neverovatnim rastom materijalnog bogatstva, čak i do 10% godišnje, pa je zato manje upadljiv. Na samom vrhu distributivne lestvice, politička/administrativna klasa koja je istorijski vladala Kinom dobila je protivnika, zasad veoma opreznog, u obliku sve snažnije klase kapitalista i trgovaca. U radu Yanga, Novokmeta i Milanovica dokumentovana je i analizirana verovatno najradikalnija promena u sastavu elita koja je ikada zabeležena. To se dogodilo u Kini u periodu između 1988. i 2013. Ekonomski rast je istisnuo administrativnu klasu u korist onih koji su bili povezani sa privatnim sektorom (kapitalistima).
Turchinov model unutrašnjeg raspadanja tako dobija i geopolitičku dimenziju. Borba za globalni primat između Sjedinjenih Država i Kine može se posmatrati iz ugla pitanja čiji će se politički sistem prvi raspasti. Ako to bude Kina, to će značiti da Kina mora odustati od globalnih ambicija i prihvatiti ulogu podređene sile (u odnosu na SAD) čak i u Aziji. Ako prvo propadne američki politički sistem, Sjedinjene Države će se pomeriti u pravcu izolacionizma i biće prinuđene da se pomire sa jačanjem uticaja Kine u Aziji, gubeći tako vodeću ulogu u najdinamičnijem delu sveta.
Hoće li se predviđanja iz Turchinovog modela pokazati kao tačna? To ne znamo, ali verujem da je važno da ispitamo logiku mehanizma koji Turchin opisuje i pokušamo da zamislimo nekoliko narednih decenija kao težak period, pazeći da ne napravimo grešku koju su 2020. pravili neki od popularizatora Turchinovih ideja kada su poverovali da se društveni procesi mogu prognozirati sa jednakom izvesnošću kao kretanje nebeskih tela.
Turchinova fascinantna teza je vredna pažnje i čitanja. Onda možete pratiti kako se stvari odvijaju dalje u toj hronici najavljenih revolucija ili možda učestvovati u ubrzavanju ili odlaganju njihovih ishoda - jer Turchin navodi i primere kada su dalekovidost elita i ispravno razumevanje sopstvenog najboljeg interesa omogućili izbegavanje teških vremena.
Napomena: „Turchinov model“ koristi strukturno-demografsku teoriju društvene promene razvijanu na osnovu radova Jacka Goldstonea; kako je ova teorija primenjena na današnje Sjedinjene Države možete videti ovde.
(Global inequality and more; Peščanik.net; prevod: Đ.Tomić)
Bonus video:
