Prema predviđanjima epidemiologa još nismo dotakli dno koje nas čeka, a već smo preplavljeni tekstovima o tome šta će biti kad korona napusti naš vrli doskora bezbedni svet.
Ne znam kako će sve izgledati kad nam karantin bude upalio, ali znam da je više puta svet trpeo globalne katastrofe pa se posle nekog vremena vraćao svojim osnovnim principima: pohlepa i zadovoljstvo. Sumnjam da će biti drugačije. Budućnost budućnosti. O sadašnjem stanju imam dva jaka utiska. Prvi je da se Zemlja nekako čudno skupila, smanjila se i postala manje-više monolitna (uz kozmetičke razlike). (...)
Drugi utisak su osećanja prema okolini i aktuelnom neprijatelju. Ganula me je solidarnost. Nadam se da se neće ugasiti kad nam dosadi da budemo fini, jer korona kako kažu planira da boravi ovde još neko vreme (a ono se ne meri danima i nedeljama), pa je velika šansa da jednog dana, recimo u maju ili junu, počnemo umesto poruka „kako si“ i „da li ti treba nešto“ da šaljemo psovke.
Ta briga o drugom je lep deo nevolje. Onaj nelep je čitav niz negativnih i mučnih osećanja koja neke navode na agresivne istupe. U Francuskoj je za 30 posto poraslo nasilje u porodici. Kod nas samo komšije znaju šta se dešava po stanovima. Međutim, svi vidimo šta se dešava na ulicama. Razumem da uskraćivanja stvaraju revolt, ali ne razumem zašto se taj bunt ispoljava kod ljudi koji su odavno izašli iz puberteta. Od odraslih bih očekivala da se ponašaju koliko-toliko u skladu sa realnošću... Više od novog oblika života koji upražnjavam čekajući da se vrati onaj pravi zbunjuje me nenormalan stav nacionalnih (verujem i porodičnih) agresivaca koji iz, sigurna sam, i sebi nepoznatih razloga dovode sve nas u problem veći nego što bi mogao da bude.
„Ne mogu da sedim u četiri zida“, „moram da izađem na sunce“ i sl. Nema to društvo problem sa četiri zida ili sa vlašću, ima problem sa sobom i tajnim odajama svojim u kojima se kao u fabrici Vilija Vonke ili prof. Baltazara od osećanja anksioznosti i straha pravi omnipotentna ideja o svom superbiću. Svake večeri u 20h kad se prolomi aplauz podrške lekarima pomislim koliko je u gomili koja tapše tih emotivno konfuznih koji su strah pomešali sa izazovom. Lekarima pomažemo tako što ćemo ih slušati, od aplauza oni nemaju ništa. Dakle, ostani kod kuće, pomozi svima. Ne znam kakav će biti svet nakon karantina, ali vidim da je sad u značajnoj meri otišao dođavola.
Bonus video:
